Међународни дан жена

На Другој међународној конференцији жена социјалиста, 8. марта 1910. године у Копенхагену, на иницијативу Немице Кларе Цеткин, тадашње лидерке женског радничког покрета, одлучено је да се тај датум обележева на глобалном нивоу  у знак сећања на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. године и марш више од 15.000 жена у Њујорку, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа, подсећа РТС.

Први пут је обележен 1911. године у Аустрији, Немачкој, Швајцарској и Данској, када је више од милион жена и мушкараца присуствовало скуповима на којима је захтевано да жене гласају на изборима, да им се омогући да заузимају јавне положаје, да имају право на рад и стручно образовање, пише Данас.

Дакле 8. март није дан када жене за своје колеге на послу праве част, а мушкарци им за узврат дарују црвени каранфил. Нити је то дан када деца мајкама, углавном  у забавишту и основној школи, дакле организовано, пишу честитке и праве поклоне, некада и рецитују на приредбама. За то, што наравно није ништа мање важно, постоје неки други датуми.

8. март је, прво и пре свега, дан у којем се на глобалном нивоу и на националним нивома, и у локалним заједницама, дебатује о заступљености родне равноправности и подизању свести, посебно у традиционалистичким друштвима, као и  колико је родна балансираност значајна за све сфере јавног деловања. Овај датум је и политички и активистички и едукативно веома значајан и не би требало да, као много пута до сада, прође на маргинама јавности.

Родна равноправност не огледа се дакле у „слављењу породичне жене и мајке“ већ у борби за мењање свести о родном дисбалансу у традиционалистичким маскулизираним друштвима у свим сферама јавног и приватног.

Последњих  месеци  у фокусу медија је била родно сензитивна употреба језика. Праву буру је изазвала информација да ће потпуна имплементација Закона о родној равноправности почети управо почетком 2024. године. Није се полемисало о самом закону јер је то један веома модеран акт који дефинише родну равноправност у свим областима јавног деловања (рад, социјална заштита, али и области информатике, енергетике и тако даље), бави се и насиљем над женама, дефинише сва пратећа документа која би требало да прате овај закон. На пример, у области јавног информисања закон прописује у поглављу 10. Родна равноправност у области јавног информисања, члану 44:

„Садржаји у средствима јавног информисања, укључујући и оглашавање, не смеју да садрже податке којима се ствара или подстиче дискриминација на основу пола, односно рода.

Забрањено је изражавање мржње и омаловажавање жена и мушкараца, као и јавно заговарање, подржавање и поступање засновано на предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености жена и мушкараца, односно на родним стереотипима.

Средства јавног информисања дужна су да приликом извештавања користе родно осетљив језик и да развијањем свести о значају родне равноправности доприносе сузбијању родних стереотипа, друштвених и културних образаца, обичаја и праксе засноване на родним стереотипима, дискриминације на основу пола, односно рода и других личних својстава, као и родно заснованог насиља, насиља у породици и насиља према женама.”

Па шта је то онда у овом закону тако изритирало Српску православну цркву, Матицу Српску и Одбор за стандардизацију српског  језика и још читаву плејаду традиционалистички оријентисаних интелектуалаца? Узбудило их је што се предвиђа да у јавној употреби буде норма коришћење професионалија у женском роду. Дакле осим ‘учитељице’, за коју се сви слажу да јесте назив за позив учитеља који обавља жена, не долазе у обзир иновације попут ‘психолошкиње’, ‘гинеколошкиње’, па и ‘возачице’, чак ни  ‘ауторке’, ‘књижевнице’, ‘ректорке’, на пример, нису пожељне. Сматрају да је то  насиље над  нашим језиком који предвиђа да облик мушког рода обухвата и мушкарце и жене који се тим позивом баве. Расправа се толико разбуктала да је на једном скупу организованом управо поводом родно сензитивног језика Патријарх СПЦ изјавио да се „иза родно осетљивог језика крије борба против брака и породице”, преноси Радио Слободна Европа.

Овај закон су писале пре свега еминентне стручњакине из уставног права, савременог српског језика и лингвистике и свих области које овај акт дотиче. Прошао је целу процедуру пре усвајања значи јавну расправу која се практично интензивније водила још од 2014. године а да не говоримо о томе да се лингвисткиње и активисткиње из поља родне равноправности веч више од 40 година у Србији на челу са професорицом др Свенком Савић веома снажно залажу за родно осетљив језик у јавној употреби посебно у области управе, образовања и медија.

Истовремено за немачки језик родно осетљива употреба је темељно спроведена, а сада се о томе води озбиљна расправа и за француски и енглески језик и чак неке афричке језике, наравно, сходно могућностима које ти језички системи пружају.

Дакле, није то ексклузивно питање које се  ‘ломи’ на српском језику, већ светски тренд. Суштински у српском језику је то релативно лако спроводљиво посебно што постоје већ одавно објављена врло јасна упутства за различите језичке ситуације о томе како спровести родно осетљиву употребу професионалија. Безброј монографија, едукативних материјала за све узрасте и потребе, сликовнице  за предшколску децу, лифлета са наведеним најфреквентнијим речима и јасно објашњеним решењима и моделима по којима се може надаље иновирати женски облици за нова занимања. Све је на време урађено, организоване су посете школама, универзитетима,  јавној управи, разговарано са политичаркама, законодавцима, запосленима у судовима и тако даље. Истовремено важно је нагласити да Закон о родној равноправности не прецизира како ће гласити женски облици имена одређених професија, већ само налаже употребу језика, „којим се промовише равноправност жена и мушкараца“. Тако да све ове закаснеле дебате, заправо, имају неку другу намену о којој овде и данас нећемо спекулисати.

Данас 8. марта на Међународни дан жена више не морамо да се боримо за право гласа, то су већ урадиле наше претходнице. Ми можемо да се и даље јавно залажемо за краће радно време за жене, боље плате, и спровођење Закона о родној равноправности са фокусом на родно осетљив језик којим се да поновимо законску одредбу промовише равноправност жена и мушкараца.

проф. др Дубравка Валић Недељковић