Светски дан радија: Срећан ти век постојања, стари друже

 

Унеско је 2011. године утврдио Светски дан радија и то 13. фебруара зато што је тог дана 1946. године први пут емитован програм Радија УН, пише Портал Млади.

 

Радио користи око 95 посто светског становништва, чак 75 посто домаћинстава у земљама у развоју поседује бар један радио пријемник. У Србији постоји више од 300 регистрованих радијских станица, пише Данас. Подаци указују на то колико је овај медиј широко распрострањен и присутан у свакодневици становништва широм планете.

 

 

Поводом Светског дана радија овога пута и о још једном радијском јубилеју везаном за нашу земљу. Наиме, Радио Београд основан је пре стотину година, тачније 19. септембра 1924. Био је прва радио станица у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и једна од само десет у Европи.

 

Радио Боград су могли да слушају власници 61 регистрованог радио апарата у граду, велики пријемници били су постављени у Аеро, Џокеј и Ауто клубовима за које се говори да су били дупке пуни у време емитовања садржаја, пише портал 011.

 

 

Истовремено многи рођени нетом после Другог светског рата, укључујући и ауторку овг текста, још се сећају звучника на бандерама у центру вароши и градова са којих су се чули преноси важних радијских емисија, као и директни преноси политичких и спортских догађаја.

 

 

А надаље о самом медију и покушају одговора на питање зашто је и након века толико омиљен. Радијски програми се чују и данас свуда око нас у продавницама, супермаркетима, јавном превозу и другим јавним просторима који не захтевају тишину. Као некад, тако и сад радио је свеприсутан медиј. Некада смо тога и те како свесни јер сами бирамо садржаје које желимо да слушмо, а врло често самим уласком у јавни простор, по нечијм туђем избору, бивамо увучени у неки радијски програм из којег ћемо се искључити самим изласком из датог простора.

 

 

Од самог почетка, а слободно можемо рећи, и дан данас, радијских 10 особина (Валић Недељковић и Пралица: 2012) су то што аудиторијум још увек, и поред толико изазова, цени.

 

 

Тих десет особина мотивише љубитеље радија да, свакодневно у свако доба дана и ноћи, притисну дугме на свом радијском пријемнику на којем му је омиљена фреквенција, или покрену скалу на свом радио пријемнику, или једноставно на мобилном изгуглају неки поткаст на јутјубу или покрену радио Гарден апликацију са незамисливом понудом радијских станица широм света и то било да су код куће, у аутомобилу на послу, на излету, док џогирају, вежбају у теретани, шетају пса, иду на пијацу, кувају, спремају и ко зна све шта раде.

 

 

Дакле,  шта радио чини тако заводљивим иако је већ временашки стогодишњак?

Радио је једнодимензионални медиј, окупира само наше чуло слуха, тако да нам очи остају слободне за друге сензације које се одвијају паралелно са слушањем радија што је важна погодност. Радио је медиј времена а не простора. Садржај се мери секундама и минутима. Радио је медиј садашњости и када говори о прошлости. Он је хиц ат нунц (Овде и сада) медиј. Радио је медиј имагинације јер сваки појединачни слушалац замишља слику на основу звука који допире из „кутије“.

 

 

Радио је сугестибилан и флексибилан медиј јер брзо и лако може да се прилагоди свакој ситуацији. Радио не захтева континуитет у слушању. Концепт радијског програма је да у сваком тренутку аудиторијум може да се укључи или искључи без већих „шумова“ у разумевању садржаја. С обзиром и да га је могуће слушати успут радио је „тихи партнер“ у паралелном обављању разних послова. Радио је место за пласирање реклама које аудиторијум неће имати жељу да одмах прескочи.

 

 

Слушаоци пружају мање отпора према маркетиншким порукама јер на радију оне никад нису агресивне. Често су духовите. Радио је, ако то жели, јефтин медиј. Уз мало вештине у дигиталном добу свако може да покрене сопствену радио станицу без потребе за неким посебним простором и софистицираном скупом техником. Мада и радијска продукција може бити захтевна и скупа.

 

 

И на крају, мада у суштини листа никако није исцрпљена, ово је најдоминантнији избор из многобројних особина радија, а важно је ипак истаћи и то да радио обавља три функције информише, образује и забавља. На жалост све чешће сведочимо да преовлађује забавна џубокс функција.

 

Као и телевизија радио према власништву може бити јавни медијски сервис, дакле у поседу грађана и грађанки, комерцијални медиј али и станица цивилног сектора којих је и најмање код нас. Зона покривања је цео свет (интернетски радио), може бити и прекогранични, национални, регионални и локални и сваки од поменутих има свој спецификовани аудиторијум. И на крају према садржају емитер општег типа и регистрован за специјализоване медијске услуге (музички, програм кутуре и уметности, спортски, информативни, верски…).

 

Радио је медиј који је увек пратио савремене техничко-технолошке иновације и лако им се прилагођавао и стога никад није изашао из моде, нити су га прегазили надолазећи носачи информација. Тако да већ одавно постоји дигитални радио, интернетски радио, сателитски и кабловски радио, интерни радио (нпр школски, или болнички или корпорацијски), РСЛ радио ограниченог времена трајања.

 

О томе ко је заиста изумео радио, о старим свађама међу великим проналазача које су епилог добиле на суду, овога пута нећемо, ипак је реч о стогодишњем јубилеју. Прикладније је да на крају цитирамо речи радијске новинарке средње генерације Горанке Једнак Максимовић и тиме укажемо на то да је радио и даље медиј који привлачи и млађе генерације професионалних новинара јер је ипак радити на радију посебан изазов:

 

„Радио је старинска, архаична реч за добро друштво, за допадљивог саговорника, за живописног приповедача, за подстрекача маште, за поузданог гласника вести.“

 

 

Срећан ти век постојања стари друже.