19. август – Дан хуманости

Подсетимо, овај дан се обележава у знак сећања на годишњицу бомбашког напада на седиште Уједињених нација у Багдаду, када су погинула 22 хуманитарна радника. Овај дан указује и на значај солидарности сваког појединца, сваке заједнице као целине и светске популације у њеним деловима и у глобалитету. „Буди хуман” је најсажетији и најједноставнији апел, али подразумева изузетно много и тражи од сваког од нас да покажемо искрени алтруизам, било да смо новинари професионалци, било да смо грађани одговорни према заједници.

Устаљено одређење хуманитарних пракси под називом ‘хуманитарне акције’ и ‘хуманитарне помоћи’ подразумева да су оне делотворне радње, усмерене на пружања и примања краткорочних материјалних и логистичких помоћи као одговора на ургентне потребе у кризним ситуацијама изазваним различитим узроцима. Хуманитаризам је, насупрот хуманитарној помоћи, концепт заснован на универзалним етичким начелима помоћи и бриге у домену међуљудских односа, наводи Мирослава Лукић Крстановић. Хуманизам, другачије речено, мотивише хуманитарне акције и хуманитарну помоћ.

 

Медији који данас окупирају на различите начине већи део дана сваког појединца су веома значајни промотори како хуманитарних акција и хуманитарне помоћи тако и хуманизма пер се. Истовремено неодговорно понашање медија, нажалост, пречесто носи више штете него користи у свом деловању када подстицање хуманости претварају у сензационалистичко писање и неетичко приказивање особа „у потреби“. Свакодневно се сусрећемо са фотографијама на којима су приказане осакаћене особе, посебно деца јер је то најшокантније наравно, најстрашнија људска беда која би требало да аудиторијум подстикне да изађе из комотности своје свакодневице и придружи се акцијама прикупљања хуманитарне помоћи. Са екрана нас ‘гледају’ деца оболела од ретких болести чијим родитељима је неопходна новчана помоћ како би својим малишанима омогућили прескупа лечења у иностранству. Образложење је увек исто „људима треба без цензуре и умекшавања показати колика је патња те деце и родитеља да би били убеђени да је акција мотивисана стварним догађањем, а не лажно прикупљање новца уз помоћ медијске преваре“.

Истовремено поставља се питање да ли је заиста потребно да се са малих екрана у наше дневне собе излива туга и очај мајки које држе болесну децу и плачу молећи нас да помогнемо. Да ли смо заиста, живећи толико дуго у недобу, огуглали на хуманост као такву па нам је потребна додатна стимулација да би одреаговали, или је време сензационализма од неетичности направило стандард који се подразумева да прати сваку акцију.

Сасвим је данас уобичајено да се понашају неодговорно и неетично извештачи са подручја које је захватила елементарна непогода, или је у питању терористичка акција, ратна дејства, или велика саобраћајна несрећа, све чешће брод који је преносио избеглице дошао у хаварију и тела страдалика пливају беживотно или су насукана на плажама, на пример, медитеранских летовалишта. Подсетимо се само на ужасну фотографију тела дечака насуканог на песак плаже коју су без и мало задршке објавили сви светски медији.

Дакле, снима се и пушта у традиционалним и дигиталним медијима, без разлике, било шта што проузрокује људске жртве већих размера, снимају се најстрашнији детаљи у крупном плану наводно са циљем да се ‘пробуди’ хуманитарност код грађана, држава, међународних организација апелујући да се шаље помоћ у угрожено подручје. Извештаји су препуни катастрофичности у пуном капацитету, нико више не брине о етичности и осећању људи којима је у тим страшним тренуцима потпуно огољена приватност. Чини се не због помоћи за коју се апелује у медијима, већ за сензационалистички приказ стварности који у дигиталном свету подстиче кликбејтовање… Што страшнији снимци то је већа вероватноћа да се неко покрене, било појединац, јавност, или држава, међународна заједница… Овакви извештаји су углавном проткани и политкантством и популистичким наративима тако да када се све наведено сведе на једну реченицу, циљ је ретко заиста емпатија и истинска забринутост за људска страдања, већ углавном повећање гледаности, читаности, као и медијатизација догађаја и политичког уплива у читаву ситуацију.

Основни аксиом доброг медијског уређивања је да је важно проценити које информације су заиста потребне аудиторијуму и када је свега довољно да сви буду правовремено, истинито, тачно и балансирано информисани, давно је занемарен.

Истовремено медији јесу један од најважнијих канала за промовисање и мобилисање хуманитарних акција и прикупљања хуманитарне помоћи уколико се поштују сви принципи етичког извештавања. Данас изузетну улогу играју и друштвене мреже, као и грађанско новинарство, иако је ту основни проблем што не постоји предуређивање информација и снимака које свако може да објави на начин на који сматра да то треба учинити што не гарантује поштовање људских права и права на приватност жртава, на крају крајева и истинитост самих снимака, на против. Нажалост, у дигитално доба свако може да премонтира и објави снимак који суштински не одговара стварном. Очевици који снимају и све чешће пре објављивања монтирају снимке и они који те садржаје преузимају на интернету и деле их, најчешће се не понашају одговорно, нити и секунд размишљају пре него што притисну иконицу ‘дели’, па на интернету завршавају заиста непримерени садржаји, о хуманости и етичности ту нема ни говора.

Наравно да не сматрамо да све треба цензурисати и приказивати улепшано у односу на стварност али се залаћемо да свако, било да је реч о новинарима професионалцима, или о грађанима, мора поразмислити пре него што пусти у јавност снимак чији садржај и те како може да узнемири, уплаши, постиђе било кога. Оправдање да јавност има право да зна не подразумева дехуманизацију људске патње и несреће.

Светски је дан хуманости. Учините данас нешто добро.

проф. др Дубравка Валић Недељковић