Неформална група Маркер из Сремских Карловаца подржана је у оквиру ЕУ ресурс центра током 2025. године. Ово је њихова прича.

 

Чему служи Маркер: За кога то ми стварамо уметност данас? 

 

У самом центру Сремских Карловаца, на тргу између Богословије и Владичанског двора, окупило се двадесет људи да осликавају дрвене столице за децу. Током ове уметничке акције придружило им се и двадесетак деце која су тог сунчаног априлског дана ишли у шпацирунг карловачком штрафтом. На тргу је живо, гомила људи ћарлија, а међу омладинцима су Кинези и Руси, па су сликари одушевљени јер нису ни слутили да ће ово данас бити међународни скуп за рестаурацију дечијих столица. 

Овај исти корзо, пре пола века, посматрао је и сликар Евгеније Кнежевић и бележио га на својим платнима, баш као и многе карловачке сокаке. Евгеније Кнежевић био је и ликовни педагог који је радио у Учитељској школи, некада смештеној у згради чувене Карловачке гимназије. Ако нисте до сада чули за најзначајнијег карловачког сликара Евгенија Кнежевића, не брините, нисте једини. Он је само још један у низу заборављених и до скора запостављених наших уметника који су створили непроцењиво културно благо. Он представља оно за Сремске Карловце што је Сава Шумановић за Шид, Милан Коњовић за Сомбор, а Јован Солдатовић за Нови Сад. Не само бренд, већ знак распознавања и идентитет једног поднебља и људи који су у њему живели. Упркос томе данас ни једна улица или трг не носи његово име у Сремским Карловцима, а његова спомен-збирка не постоји. Немаром и небригом завршио је неправедно на сметлишту историје, али то ће се ускоро променити, јер континуитет оверава наш идентитет. 

Месец дана након уметничке акције осликавања дрвених столица за децу окупило се девет уметника на брегу изнад Сремских Карловаца. Био је ово осми сусрет неформалне групе ,,Маркер”. Међу ствараоцима било је шест ликовних уметника, два џез музичара и један писац. У току је била прва експериментална уметничка колонија под називом ,,Трагом Евгенија Кнежевића” на којој не само да је тема била слободна и антикомерцијална, већ су учесници били подстакнути да експериментишу са различитим приборима, материјалима и техникама. Комбиновало се и више различитих врста уметности и стварало се у синергији. И сам Евгеније Кнежевић имао је различите истраживачке фазе и комбиновао је различите материјале у свом раду.

На први округли сто ,,Маркера” дошао је Бошко Брзић и нашој срећи није било краја. То је човек од 92 године, који је био ученик Евгенија Кнежевића и који нам је о њему причао из прве руке. Какав је био, како је изгледао, какав је шешир носио и какве је то иновативне педагошке методе примењивао Евгеније Кнежевић, од милоште звани Гена, причао нам је овај живахни господин са врцавим очима пуним сјаја, љубави и носталгије. На округлом столу учествовао је и Станко Певац, колекционар који је успео да прикупи чак двадесетак оригиналних Гениних слика. Сазнали смо много о животу Евгенија Кнежевића, да се у Сремске Карловце доселио из Башаида, да је преживео логор и да је ту сахрањен на Чератском гробљу. Такође и да се дружио са Миланом Коњовићем, који је долазио у Сремске Карловце како би њих двојица, раме уз раме, заједно сликали у пленеру, на отвореном.

На другом округлом столу учестовало је пет савремених ствараоца који су полемисали о питањима о односу уметника и публике према уметничком делу, тржишту, потреби за стварању, али и важности очувања сећања на наше претходнике у уметности и њихов рад. Дебата је била жива, а гарант квалитета јесте што нису сви имали иста мишљења. Био је ово почетак културног дијалога у Сремским Карловцима и данима после тога још увек се причало и размишљало, чини нам се, о тек начетим темама. 

Од десет сусрета током пројекта ,,Уметничка колонија Трагом Евгенија Кнежевића”, заиста је тешко издвојити само неколико из простог страха да не изоставимо део магије која је настајала и расла прожимајући истовремено прошлост и савремену уметност. Ако се наши савременици лоше односе према културном наслеђу наших претходника, који су били великани, не можемо да себи не поставимо једноставно питање: за кога то ми стварамо уметност данас? 

Знате шта су зли језици рекли када су се појавили маркери? Да је немогуће са њима нацртати право уметничко дело високог квалитета. Говорили су да је то неозбиљан прибор нижег ранга, погодан за рад са децом у вртићу. Оно што дотични тада нису знали јесте да је постојао један уметник који је од малих ногу сликао врхунска уметничка дела попут старих мајстора, а коме је било потребно читав живот да научи да црта као дете. Он је доказао да са маркерима и те како могу да се постигну врхунски резултати. Тај уметник је познат читавом свету, а ми желимо да маркирамо и нашег мање познатог уметника и ликовног педагога Евгенија Кнежевића јер је он то заслужио, а ми ћемо се потрудити да наставимо његовим путем. Томе служи ,,Маркер”.