Нови медијски закони и саморегулација у Србији

Нови медијски закони – Закон о јавном информисању и медијима и Закон о електронским медијима, почели су да се примењују од 4. новембра, након што су у Народној скупштини усвојени прошле недеље са 142 (ЗЈИМ), односно 144 гласа за (ЗЕМ).

 

Медијски закони су у скупштинску процедуру ушли само три дана пре сазивања скупштине – 20. октобра. Симболично, примећује Отворени парламент, „на 25. годишњицу усвајања Закона о јавном информисању који је омогућио репресију свих медија које је држава налазила неподобним”, а у време мандата Александра Вучића на месту министра информисања. 

 

Током четири дана, колико је трајала прва и последња седница у редовном јесењем заседању Скупштине (додуше, цела четири дана будући да су седнице трајале до дубоко у ноћ), расправљано је о укупно шездесет тачака дневног реда и то обједињено, што је сузило простор за озбиљну дискусију о појединачним изменама закона. Међу тачкама дневног реда, поред медијских закона, нашао се, рецимо, и предлог буџета за 2024. годину. Седница је заказана 24 сата унапред, а то је значило да посланици немају времена да предложе допуне дневног реда нити да се, уопште, припреме за расправу. 

 

Зашто се журило? Зато што су најављени избори за 17. децембар, што је значило да морају бити распирани најкасније 2. новембра, те да до тада и Скупштина мора бити распуштена.

 

Изгласавању у Скупштини претходиле су јавне расправе о нацртима ових закона, које су одржане у четири града у Србији – у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу. Прва јавна расправа која је одржана у Београду, добила је различите епитете у зависности од тога кога питате за коментар. Тако је за министра информисања и телекомуникација Михаило Јовановић то био завршетак великог посла, а за представнике медијских удружење – скандал и кршење договора, пише Глас Америке. 

 

Савет за штампу препознат у ЗЈИМ

 

Током јавних расправа мапирано је неколико спорних тачака које су се налазиле у нацртима ова два закона. Када је реч о Нацрту закона о јавном информисању и медијима, критике стручне јавности односиле су се, пре свега, на питање расподеле јавног новца на конкурсима за пројектно суфинансирање. Иако је предлог Савета за штампу био да се законом дефинише да средства из буџета могу добијати само медији који не крше професионалне стандарде, Нацртом који се нашао на јавној расправи предвиђено је да то правило важи само за оне медије који признају надлежност Савета за штампу. 

 

Таквим решењем би, пише Данас, практично у повлашћеном положају били медији који не прихватају надлежност Савета. Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић изјавила је тада да је такав законски предлог „катастрофалан, противуставан и дискриминаторан”, те да Радна група за израду Нацрта закона о јавном информисању и медијима не стоји иза тог члана.

 

Иако је министар информисања Михаило Јовановић тврдио да је део Медијске стратегије који прописује да медиј који не признаје надлежност Савета за штампу не сме да се пријави на конкурсе за пројектно суфинансирање – противуставан, јер никога не треба форсирати да призна неко саморегулаторно тело, овај члан је, ипак, измењен у финалној верзији ЗЈИМ, те се он односи и на медије који прихватају и на оне који не прихватају надлежност Савета. 

 

Висок професионализам слабог домета

 

Препознавање Савета за штампу у Закону о јавном информисању и медијима једна је од кључних препорука истраживања „Висок професионализам слабог домета – саморегулација медија у Србији”, које је Новосадска новинарска школа спровела у оквиру пројекта Наши медији: Иницијатива за унапређење медијске писмености, дијалог и активизам.

 

„Према тврђењу саговорника у истраживању, један од начина да се и непрофесионални медији уведу у систем саморегулације био би да им се кршење Кодекса учини неисплативим. Прва иницијатива у том правцу је предлог увођења Савета за штампу у Закон о јавном информисању и медијима”, наводи се у истраживању, које је подразумевало десктоп анализу постојећег саморегулаторног оквира у земљи, седам дубинских интервјуа и једну фокус групу са медијским експертима и представницима академске заједнице и медијских удружења.

 

Медијска удружења и професионалци су, у овом истраживању, оценили да је рад Савета за штампу добар и професионалан, међутим са слабим дометом. Саговорници у истраживању као примере добре праксе саморегулације медија истичу јавно објављивање снимака седница и јавне седнице Комисије за жалбе Савета за штампу, као и годишње и кварталне извештаје Савета о најчешћим прекршајима Кодекса и попис медија који су у том периоду прекршили Кодекс.

 

Међу препорукама које су проистекле из овог истраживања, предлаже се Савету за штампу да прошири листу потенцијалних подносилаца жалби Комисији, чиме би се уврстили и грађани и други актери који нису директно погођени писањем медија, али су уочили потенцијално кршење Кодекса. Надаље, препоручује се да рад фектчекерских портала, који свакодневно разоткривају лажне и манипулативне информације објављене у медијима, представља допуну саморегулаторним механизима. То би се реализовало тако што би, како је појашњено у истраживању, фектчекерски портали редовно слали своја истраживања, анализе и извештаје Савету за штампу. Препорука која је усмерена ка медијима јесте да је потребно обезбедити стабилне изворе финансирања Савету за штампу кроз систем наплате чланарина медијима који признају надлежност Савета.

 

У истраживању се повлачи паралела између Савета за штампу, као саморегулаторног тела, и Регулаторног тела за електронске медије, те се наводи да регулаторно тело, „које има капацитете и овлашћења да спроводи редовне мониторинге и прописује казне непрофесионалним медијима”, не користи своја овлашћења, док одлуке Савета, као саморегулаторног тела, „које спроводи редовне мониторинге и бележи кршења Кодекса новинара Србије, нису обавезујуће и велик број штампаних и онлајн медија у Србији их не поштује.”

 

Држава поново у медијском власништу

 

Поред улоге Савета за штампу, одредба ЗЈИМ која је наишла на већу пажњу стручне и медијске јавности јесте она којом се дефинише да привредно друштво, које обавља делатност електронских комуникација, може бити власник медија и у случају да је у питању правно лице, које је у власништву државе, односно у случају да га је држава основала. Таква формулација изазвала је сумњу стручне јавности да се, на тај начин, легитимизује учешће државе у медијском власништву, односно да се омогућује државној компанији Телеком Србија да купује медије.  

 

Ова одредба је, након одржаних јавних расправа, неколико дана била у другом плану, будући да су се, како тврде чланови Радне групе за израду нових медијских закона, ‘преко ноћи’ у Нацрту закона о електронским медијима појавила два нова става, о чему ни чланови Радне групе нису били обавештени. То је изазвало бурну реакцију стручне јавности, да би – након консултација Владе Србије са Мисијом ОЕБС, спорни ставови били повучени након само пар дана. 

 

Један од тих ставова налагао је свим кабловским оператерима да у својој понуди, поред јавног сервиса, морају имати и телевизије са националном фреквенцијом, а да ће, уколико оператер и емитер не могу да се договоре о цени услуге, о томе одлучивати РЕМ. Другим ставом одређено је да се на прва два места телевијских канала налазе програми јавних сервиса, а затим телевизије за националном фреквенцијом – Пинк, Хепи, Б92 и ТВ Прва.

 

Ови ставови су повучени истом брзином којом су и унети у Нацрт, а стручна јавност је поново пажњу усмерила на питање власништва у медијима. Дан пре него што ће се медијски закони изгласати у Скупштини, Коалиција за слободу медија и ЦРТА објавили су петицију, коју је за мање од 24 сата, потписало преко 7200 грађана. Петиција је била кратког рока будући да су медијски закони сутрадан до подне усвојени на седници Скупштине. 

 

Три су кључне тачке ових закона које, према подносиоцима петиције, поништавају позитивне промене које доносе ови закони. Новина која је изазвала највише медијске пажње јесте та да нови закони дозвољавају државном Телекому Србије да оснива и купује медије, чиме се, како се наводи у петицији, „омогућава још јача контрола државе над информисањем грађана и медијским тржиштем” због чега је затражено да се обришу чланови којима се државним предузећима омогућава да имају медије у свом власништву. Ова одредба је у медијима била највише помињања, великим делом због чињенице да фаворизује државну компанију Телеком, директно конкурентну Јунајтед медија групи, у чијем су власништву медији Нова, Н1 и Данас. 

 

Други споран моменат, према подносиоцима петиције, био је тај што РЕМ новим законима није обавезан да поступа по жалбама грађана, што, како се наводи, значи да ово тело „може да настави да жмури на кршења свих правила професије и ширење насиља у интересу великих медија и да за то не полаже рачуна никоме”, због чега је захтевано да се у нацрте закона унесу одредбе које омогућавају судску и грађанску контролу поступања РЕМ-а по жалбама грађана и организација.

 

Напослетку, у петицији се наводи да нови закони нису решили проблем злоупотребе државних институција и функција у изборним кампањама, нити су обавезали РЕМ да прати да ли се, колико и како председник државе и Владе, министри и други јавни функционери појављују у најгледанијим медијима током кампање и да о томе обавештавају грађане. Због тога је тражено да се унесу одредбе којима се ограничавају функционерске кампање и прописују критеријуми и методологија на основу које РЕМ прати извештавање медија током изборних кампања. Када је реч о функционерској кампањи, Одбор за културу и информисање је усвојио амандман на члан Закона о електронским медијима, који је предложила Влада, а којим се продужује забрана функционерске кампање са 10 на 30 дана пре изборног дана. Отворени парламент, пак, пише да је практични значај овог амандмана упитан будући да се односи само на функционере који су кандидати на изборима, не и на функционере који то нису.

 

Нову Владу сачекаће измене Закона о јавним медијским сервисима 

 

Иако је, према Медијској стратегији 2020-2025. у плану и измена Закона о јавним медијским сервисима, та процедура мораће да сачекати нову Владу која ће бити оформљена након избора 17. децембра. Саговорници у истраживању „Висок професионализам слабог домета – медијска саморегулација у Србији”, констатовали су да је унапређивање саморегулације у јавним сервисима неопходно, али да је изузетно тешко очекивати да ће бити покренуте иницијативе у том правцу све док се поље регулације рада јавних сервиса не побољша. Медијски стручњаци сугерисали су да би се у новом закону могле наћи ставке које се тичу саморегулације по угледу на саморегулаторне механизме за штампане и онлајн медије у Србији, а да би се јавни сервиси могли угледати и на интерни етички кодекс Би-Би-Сија.