Новембар: наука, образовање, култура

 

Има ли шта значајније да медији подрже и промовишу од образовања, науке и културе сећања. Нажалост, комерцијализација масовних медија три улоге информативну, образовну и забавну своде данас на углавном две, пошто доносе више профита, дакле на информативну и забавну, с тим да информативна све чешће добија форму забавне. Идеја да све мора бити забавно, па чак и вечерње вести је свеприсутна. Централне информативне емисије многих телевизија попримају изглед и форму шоу-програма уз снажно обележје сензационалистичког у такозваном „пакаовању“ информација.

Радио се ипак, због саме природе медија, сачувао од таблоидизације, али су зато чак и некада угледне дневне новине подлегле овом тренду. Ту нема места темама из образовања осим кад је реч о, у Србији готово непрекидном, деценијском штрајку просветара, чији је статус и морално и етички и материјално погрешном политиком владајућих елита доведен до бесмисла.

Медији се не баве промоцијом вредности образовања и посебно оних који то образовање шире. Изузетак је сигурно 5. новембар као међународни дан учитеља и 8. новембар као дан просветних радника Србије. То је прилика да се учитељима и учитељицама, наставницима и наставницама као и професорима и професорицама обрати. Ове године је то учинила министарка просвете наводећи да „та професија носи велику одговорност, али и велику част“. Она је навела да ће „ресорно министарство у сарадњи са другим надлежним институцијама наставити да ради на стварању што бољих услова за рад просветних радника, као и на унапређивању њиховог материјалног положаја.“ И ту је сада кључни проблем, јер речено није и довољно, с обзиром да је порука „државе“ просветним радницима последњих месеци, а посебно током октобра, била јасна да у буџету нема новца за побољшање њиховог материјалног положаја.

Током штрајка провладини медији су непрестано инсистирали на томе да је понуда ресорне министарке запосленима у образовању фер и да се не може више и да није сасвим јасно зашто се синдикати и даље буне. Истовремено четири репрезентативна синдиката најавила су да ће после овог кратког распуста, часове свести на 30 минута. Наравно да то није добро за ученике јер практично ефективно час траје од петнаест до двадесет минута, а свима је јасно да за тако кратко време у учионици се јако мало, од планом и програмом предвиђеног, може урадити.

Требало би и нагласити да је просвета изузетно дуго међу последњим темама од интереса за владајућу гарнитуру. Да ли стога што школска спрема није релевантна за добијање и веома високих позиција у нашем друштву? Да ли зато што је потпуно релативизовано куповање диплома и доктората? Вероватно и зато што је плата, али и углед, просветних радника међу најнижима на скали јавних професија. Односно стога што је битно да се образује само радна снага за нискоструче послове за које постоји интерес страних улагача. Ниво образованости нације, судећи према, на пример, вишегодишњим резултатима Писа тестова, обрнуто је сразмеран њиховој партиципацији у доношењу одлука од јавног значаја. Ако преведемо ту констатацију на колоквијалан језик добићемо грубу, али у пракси као ефикасну потврђену формулу: што је нација необразованија, то је њоме лакше владати.

Угледа и значаја професије доносиоци одлука се сете само када треба уручити награде „Просветитељ“ најбољим просветним радницима у целој Србији и „Ђорђе Натошевић“ за просветне раднике у АП Војводини. О томе да би требало системским мерама олакшати живот и рад учитеља, наставника и професора остаје на маргинама интересовања за разлику од веома успешних земаља где се управо просвета ставља на највише место по приоритету. Запосленима се обезбеђује аутономност у раду, као и висока примања. Тиме се доприноси позитивној селекцији кадрова. Резултат је углед у друштву просветних радника, који доприносе стварању високобразоване нације која затим бележи одличне резултате и у привреди и у науци. Наука онда привреди даје својим апликативним истраживањима нови замајац за развој.

Проф. др Дубравка Валић Недељковић