Србији нису потребни програми из културе и уметности

 

У стручним круговима одјекнула је вест да Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ) од 8. маја 2024. године примењује нова правила за доделу фреквенција по којима је, помало еуфемистички, наведено да је неопходно да програми буду „разноврсни“, при чему се не објашњава шта се тачно под тим подразумева. Избегнуте су речи попут „дечји“, „уметнички“, „програми културе и уметности“.

Наиме, портал Цензоловка пише да нови „Правилник о условима и критеријумима за издавање дозволе за пружање медијске услуге“ наводи разноврсност програма, али да у пропису недостаје, према мишљењу више медијских удружења, важна одредба која је постојала у старом правилнику, али је у новом изостала. Она гласи: „Квалитетним програмом сматра се програм у коме научно-образовни, културно-уметнички, документарни или дечји програм, односно програм за малољетнике, заједно или појединачно, чине више од 20 одсто укупно годишње објављеног програма.“

„Више медијских удружења поднело је приговор РЕМ-у због ове одредбе и тражило враћање обавезе. Савет РЕМ-а је, међутим, то одбио са образложењем да Правилник не може обавезати медије на већу разноврсност медијског садржаја него што је то дефинисано законом.“

РЕМ је тиме још једном показао да није вољан да ради у јавном интересу. Од давно се у својим одлукама руководи задовољавањем потреба профитабилних медијских кућа које су склоне да им програм „уређују“ политичке елите које се руководе оном старом крилатицом популистички „обликованих“ заједница у којима је правило успешности сведено на „хлеба и игара“. То је вековима примењивана формула која обезбеђује сигурне гласове посебно оних, данас у Србији, 43 процента полуписмених грађана. Већина њих је истовремено и потпуно „анестезирана“ вишесатним дневним гледањем ријалити програма (појам „ријалити“ треба схватити широко) и других готово безвредних телевизијских садржаја.

Дакле, показало се да је, по нашим владајућим елитама, модел прихватљиве, па и пожељне, уредничке политике, модел који примењују веома успешно ТВ Пинк и ТВ Хепи. Овим комерцијалним емитерима се без много „црвенила“ придружује и јавни сервис, са изузетком Другог програма Радио Београда, програма културе и уметности, који се још некако држи, али питање је докле.

Увод за ову најновију, мало је рећи, „брљотину“ РЕМ-а свакако је била бурна и турбулентна последња додела фреквенција истим оним комерцијалним телевизијама које су у претходном периоду биле обележене неиспуњавањем захтева за емитовање 20% дечјег, културног, уметничког и научно-образовног програма иако је управо то био услов за поседовање националне дозволе за емитовање медијских садржаја општег типа. Управо је то био и основни аргумент других апликаната (пре свега Н1 и Нова С) зашто је, по њима, резултат последњег конкурса нерегуларан.

Овом одлуком РЕМ-а и та „ситница“, као могући разлог за потоње приговоре, је уклоњена, дакле сада је све у реду и по правилима и по закону. А јавни интерес одавно више никога не занима.

Истовремено јавним сервисима, који би морали да задовоље комуникационе потребе свих грађана, по закону који дефинише њихов рад, разноврсност садржаја требало би да буде у врху приоритета. На жалост, РТС и РТВ буџет за научно-образовни, културни, уметнички, дечји програми сведу на минимум. Конкретно буџет за дечји програм (под тим не подразумевамо увезене цртане филмове) доведен је до бесмисла (како говори и уредница дечјег програма РТС 17. маја у емисији Радио Београда 2 „Спорови у култури”), а мало је недостајало да РТВ укине веома авангардан онлајн О-радио (Омладински радио). Истовремено повећавају се средства за ситкоме који баш и нису нешто чиме би јавни сервис требало да се бави и хвали. Додуше, јесу радо гледани, али то за програм јавног сервиса не би требало да буде кључни аргумент у одлучивању шта ће бити и колико финансирани садржаји.

Нико не спори да су програми за децу и младе изразито сложени за ТВ продукцију па самим тим и скупи. Нико не спори, такође, и да је мало аутора који се данас бави таквим садржајима. То, разуме се, додатно компликује ситуацију. Међутим, важно је при томе имати на уму да је задатак јавног сервиса да охрабрује, подстиче, трага за новим, младим ауторима. Они би требало да буду достојни наследници, (употребимо сада и „велике речи“), ненадмашног, изузетног аутора дечијих емисија Телевизије Београд – Тимоти Џона Бајфорда који је оставио својим серијалима за децу седамдесетих и осамдесетих година XX века неизбрисив траг у историји југословенске телевизије. Значи, постоји добра традиција, искуство и знање за производњу ТВ садржаја за децу. Само би требало још да постоји и одлука „елита“ да се тај програм развија и достојно финансира јер је од изузетног јавног интереса. (Подсетимо: по добрим правилима, садржај намењен деци не може бити комерцијално спонзорисан. Шходно наведеном средства за производњу дечјег програма не могу да се обезбеде ван буџета јавног сервиса.)

За ову годину биће у Србији за културу издвојено укупно 15,15 милијарди динара, односно мање од један проценат укупног државног буџета, пише Нова економија.

Србија је, на пример, лане, 2023. године, одвојила шест пута мање средстава за културу него Словенија, три пута мање него Хрватска, два пута мање него Црна Гора, наводи Данас.

И када се култура и уметност на овај начин третирају у јавној сфери онда је потпуно јасно зашто више није важно да медији, који имају националне фреквенције у својој програмској шеми, културу могу да третирају на исти начин. Тачније, неће је третирати уопште. Термин „разноврсност“ у новим правилима РЕМ-а ће сваки емитер дефинисати по свом нахођењу. Тако да сва ова реаговања заинтересоване јавности, која овога пута заиста нису изостала, на жалост ће остати као и увек „много буке ни око чега“. Зашто? Па стога што се тим поводом политичка и она елита, која, на жалост, о свему инокосно одлучује, није ни огласила. На РЕМ и њихово образложење ове, у сваком смислу спорне одлуке, мислим да не треба трошити речи.

проф. др Дубравка Валић Недељковић